Zoki, badibilder
Autorka Radmila K.
Zoki ne priznaje starost. Po njemu „postoje tri perioda: mladost do 60 godina, srednje godine do 90 i starost preko 90“, znači on još nije star. Pošto obožava bodibilding, kojim se ceo život bavi, svaki razgovor brzo sklizne u savete o blagodetima fizičke aktivnosti.
Zoki je Srbin, rođen 1945. u Smederevu, živi u Beogradu, elektro-inženjer u penziji.
Njegovi roditelji su došli za vreme II sv. rata iz Nićiforovo u Makedoniji u Smederevo, prvo otac – građevinac zbog posla, majka domaćica se pridružila 1944. sa starijim bratom (rođ.1941.), a mlađa sestra je rođena 1947.
1948. prelaze u Beograd. Živeli su na Vračaru u maloj kućici, sa jednom sobicom i kuhinjom, bez kupatila.
1956. prelaze u veći stan, na Vračaru, u kome i danas živi. Par godina sa njima su živele i dve rođake iz Makedonije.
Otac je imao građevinsku firmu, puno je radio, retko ga je viđao. Živeli su skromno. Kao klinac voleo je da se igra po ceo dan sa decom i činilo mu se „da će ceo život da se igra“, a otac mu je govorio: „propade sine od silnog igranja“.
1952. kreće u osnovnu školu, blizu stana. Bio je odličan đak samo u onim oblastima koje su ga interesovale: matematici (išao na republička takmičenja), fizici i crtanju.
1960. upisuje gimnaziju, ide na takmičenja iz matematike, upisuje gimnastiku, karate i tu je zavoleo sport.
Leto 1961. i 1962. provodi na radnim akcijama. Seća se da su pevali:
„Druže Tito ti napiši, radićemo i po kiši, neka piše Jovanka, radićemo bez prestanka...“
I očevi i majčini roditelji su živeli u Makedoniji. Bili su siromašni, držali ovce, a deda je pravio i vodenice. Do svoje 19 godine Zoki je išao kod njih za vreme školskih raspusta sa bratom i sestrom, ali ih slabo pamti. Zna dedino ime, a babino ne. Voleo je da ide kod njih zbog predivne prirode, voleo ih je i poštovao, ali se ne seća kad su umrli.
Poželeo je da studira DIF, ali ga je brat izgrdio: „šta će ti DIF, tamo idu loši đaci“, a kada je hteo da upiše umetnost: „ zar da budeš siromašan umetnik“. Poslušao je brata i kao i on upisao 1964. elektrotehnički fakultet , završivši ga 1968.
1970., posle vojske, preseljava se u Benkovac (Hrvatska), odakle je bila devojka sa kojom se zabavljao sve vreme dok su studirali u Beogradu. Ženi se i zapošljava kao nastavnik elektrotehnike i matematike u Tehničkoj školi. Žive lagodno kod ženinih roditelja u velikoj kući, u kojoj živi i njen brat sa porodicom. U školi formira sportski klub, gde vežba sa đacima. Otkriva bodibilding i taj sport ostaje za ceo život njegova najveća ljubav.
1973. dobija sina i onda, po njegovim rečima: „vidiš kako nesreća dođe za sekund, a za dobru stvar se boriš godinama.“ Dete kao malo pada, teško oštećuje mozak, od čega se nikada nije oporavilo.
1986. preseljava se u Beograd zbog teško bolesnog oca, koji iste godine umire i brine se o bolesnoj majci, koja umire 1988.
Lako nalazi posao kao projektant , ali žena i dete ostaju u Benkovcu, jer žena nije mogla da nađe posao u Beogradu. Žive na relaciji Beograd–Benkovac sve do 1995. kada zbog rata u Hrvatskoj, žena sa detetom beži u Beograd, a njeni roditelji bivaju smešteni u izbeglički kamp u Aleksincu, gde kasnije ostaju da žive.
1997. moraju da smeste dete u Dom za odrasle u Kragujevcu, žena potrešena situacijom oboljeva i 2000. godine u svojoj 54. godini umire.
Teško mu je pala smrt i majke i žene: „...video sam koliko se muči, a jako je bila dobra... A otac je bio radan čovek, nije imao osećaja za decu... Meni je koncentracija dosta popustila kad se sin razboleo. Mesecima je bilo tako... Te stvari ne pričam nikome, nisam voleo da ovim opterećujem druge... Isto kad je žena umrla goreo mi mozak 8 meseci, čovek to ne može rečima da opiše, to svaka ćelija boli. Mi smo jako dobri bili, voleli smo se mnogo. Meni su u životu najvažnijebile žena i moja majka, to mi je sve... Trebale su da žive 120-140 godina po dobroti, hoću reći iskonska dobrota...“
1997. firma propada, gubi posao. Radi na crno, prodaje knjige i novine na ulici po ceo dan, težak posao, ali sa dobrom zaradom.
2010. stiče pravo na penziju. Penzija veća od prosečne, ali premalo za njegove potrebe u bodibildingu.
Svih ovih godina, od 1970. do danas, aktivno se bavi bildovanjem, učestvuje u takmičenjima za veterane, osvaja nagrade.
Njegovi dani su ispunjeni sportom: ustane oko 7-8, doručkuje, oko 10 ode na pijacu. Tri puta nedeljno vežba sa tegovima od 10-12, a tri puta ide na bazen. Popodne pešači svaki dan. Od maja do oktobra svaki dan pliva i pešači na Adi. Zdravo se hrani, pije dosta vitamina i suplemenata. Čita članke iz psihologije, sportske novine, na TV-u pogleda samo vesti i sport. Legne oko 22 časa. Obavezno u jednu svesku, već više decenija, zapisuje koje je vežbe radio i da li je zadovoljan, ali i pozitivne aforizme, misli izuzetnih ljudi koje ga motivišu i podstiču, lepi isečke iz novina. Kad šeta voli da fotografiše prirodu.
Zoki je interesantan, skroman, emotivan čovek, čak jurodiv.
Tvrdi da je imao lep život, a nesreće su ga naučile da ceni lepe trenutke. „Jednom svom prijatelju sam rekao da peva, a on me pita zašto, pa zato što ste svi na broju, živi ste. Nije shvatio“. „Treba biti zahvalan za ono što imaš“.
Smatra da „čovek sazreva kroz borbu i nova iskustva“, njega je „ojačalo vežbanje - bio sam uporan i vredan.“ U vežbanju je našao osnovni smisao života, izlaz iz nesrećnih situacija, i izvor sreće i zadovoljstva.
Nikad ga nisam čula da priča ružno o drugima. Uvek spreman da pomogne (staroj komšinici donosi namirnice), trudi se da održava rođačke veze, svog sina, koji je u Domu, daleko u drugom gradu, posećuje dva puta mesečno. Druži se sa prijateljima iz detinjstva, ali je uvek otvoren za nova poznanstva i presrećan kad može da podeli svoje znanje.
Optimista i borac po prirodi, motivišu ga ljudi koji se trude da prevaziđu sopstvene granice.
Ponekad, retko, oseti podsmeh, zavist i nevericu, kad nekom kaže da diže tegove do 150 kg, ali to ga ne dodiruje, nasmeši se i kaže da dođu i vide svojim očima.
Mladima poručuje „da je najgora lenjost i kuknjava“, da treba da rade ono što vole, jer čoveka drži samo ljubav prema bližnjima i poslu koji rade, da treba biti dobar, tolerantan, jake volje, borac, jer to osvaja: „Ja sam bio srećniji na ulici kad izdržim da radim ceo dan, to znači – POBEDA! Kad nešto završiš treba da kažeš – POBEDA! Čovek treba da gleda da pobedi sebe. Ja gledam uvek da dam svoj maksimum.“
